Ova sekcija sadrži priče nastavnika koji su programu Nastavničko vodstvo sudjelovali u školskoj 2015/2016. godini. Program Nastavničko vodstvo za ovu generaciju nastavnika vodili su nastavnici - treneri u svojim školama. U periodu od decembra 2015. do juna 2016. nastavnici - treneri su svojim kolegama uključenim u program pružali podršku u planiranju i provedbi njihovih razvojni projekata kojima su uvodili promjene u svoje nastavne prakse

Zovem se Aldijana Živojević, profesor sam hemije u OŠ “Husein ef. Đozo“ u Goraždu. Kroz svoj rad primijetila sam da djeca ne iskazuju dovoljno zainteresovanosti za očuvanje životne sredine. 

      

Iako postižu dobre rezultate, sve više postaju ravnodušni o dešavanjima u njihovoj okolini. Zajedno sa kolegicom Adisom Alikadić Herić, profesoricom biologije, željela sam ukazati na značaj životne okoline. Veliki broj djece uključile smo u sekciju koju smo nazvale “Zaštita životne okoline“. Cilj nam je bio da radimo na zaštiti životne okoline, gdje smo prvobitno krenule iz učionice kroz hodnik škole, dvorište škole i šire.

Zovem se Emina Murić. U OŠ „25. novembar“ predajem historiju. Izazov u mom razvojnom projektu vezan je za stav koji učenici najčešće imaju prema nastavi historije. 

      

Učenici često ne razumiju zašto im je potrebno znanje do kojeg dolaze na nastavi historije. Ne znaju kako to znanje primijeniti i zašto im je ono korisno. Zbog toga često izjave: „Historija je nauka u kojoj mrtvi muče žive“ ili nešto tome slično. Takav stav dovodi i do toga da učenici teško uče historiju ili izbjegavaju da je uče uopšte. 

U izradi razvojnog projekta sam konsultirala trenerice Nastavničkog vodstva u školi Amelu Mržljak i Edinu Dizdarević, ostale kolegice koje su prisustvovale radionicama. Osim njih konsultovala sam i kolegu Mirzu Ćufurovića, koji je u istoj školi nastavnik historije. Kroz razgovor s njim imala sam priliku vidjeti da smo u radu nailazili na vrlo slične probleme vezane za stav učenika prema nastavi historije. 

Zovem se Igor Pandža. Učitelj sam razredne nastave u Osnovnoj školi Ivana Gundulića u Mostaru. Imam petnaestogodišnje iskustvo u struci. U školskoj 2015/2016. godini preuzeo sam novu generaciju učenika.

Na samom početku školske godine uočio sam da su moji prvašići živahni, puni energije i željni pažnje. Dalo se zamijetiti da svaki učenik želi moju pozornost samo za sebe, ne obazirući se na ostale učenike. To mi je djelovalo vrlo sebično.

        

Želio sam pronaći način da moji učenici shvate da svi zavrjeđuju kako moju tako i pažnju svih ostalih učenika u razredu. Često sam s kolegicama i kolegama u školi razgovarao o mogućim rješenjima ovog problema. Pretraživao sam Internet u potrazi za idejama kojim ću riješiti ovaj problem. Pretražujući Internet naišao sam na jedan zanimljiv video zapis (This Special Ed Teacher Gives Touching Compliments To His Students Everyday). U video zapisu je učitelj na početku svakog radnog dana dijelio komplimente svojim učenicima. Svidjela mi se ta ideja te sam odlučio primijeniti je u svom odjelu kako bi riješio problem.

Зовем се Невена Лалић и запослена сам у ОШ „Козарска дјеца“ у Градишци као школски психолог од октобра мјесеца 2015. године. До сада сам имала искуство у настави као професор психологије, али овај посао доноси ми прво искуство на пословима стручног сарадника у школи. Током првих неколико мјесеци примјетила сам да је један од највећих изазова са којима сам се сусретала, рад са ученицима који често долазе у сукобе са вршњацима због тешкоћа у комуникацији. 

    

Већина конфликата је почињала њиховом игром и кроз индивидуалне савјетодавне разговоре, открила сам да ученици не разумију узроке и посљедице конфликата, нити их знају ријешити на прихватљив начин.

Zovem se Marina Kovačević i učiteljica sam razredne nastave u OŠ Vladimira Nazora Odžak, u Područnoj školi u Gornjoj Dubici. U školi radim šest godina. Tijekom svog rada primijetila sam da veliki broj učenika jedni druge zadirkuju i ismijavaju što ostavlja dugoročne posljedice koje utječu na učenike te dovodi do manjka njihovog samopouzdanja, nezadovoljstva i niskog samopoštovanja. 

Svi mi sudjelujemo u dobrodušnom „bockanju“ koje je znak prijateljske povezanosti. No, kada zadirkivanje prijeđe u ismijavanje, to više nije zabavno. Primijetila sam, također, da su uvrede najčešće usmjerene prema načinu odijevanja, izgledu i osobinama dotične osobe. Budući da sam dobila priliku sudjelovati u Nastavničkom vodstvu, odlučila sam se usmjeriti na taj problem, jer: „Ako želimo doći do pravog mira, trebamo početi s djecom.", kaže Mahatma Gandhi.

Cilj mi je bio u svom razredu, kroz ovaj razvojni projekt, provesti aktivnosti koje će razviti osjećaj empatije kod učenika i potaknuti ih na nenasilno rješavanje problema.

Ja sam Karić Selmir, profesor matematike u Osnovnoj školi „Ivan Goran Kovačić“ u Gradačcu. U toku svog rada često sam sebi postavljao pitanja zašto to učenici imaju odbojnost prema matematici, zašto imaju strah prema istoj i zašto se mali broj njih javlja na dodatnu iz nastavu iz matematike. Da li zato što matematika zahtijeva učeničke vještine koje oni nemaju, da li zato što nemaju razvijene radne navike, da li zato što su ubijeđeni da je sadržaj predmeta iznimno težak ili pak što im je sam čas matematike pomalo monoton i dosadan? Ili je pak razlog u nečem sasvim trećem.

     

Shvatio sam da većina učenika ima strah od bilo koje provjere znanja, bilo da je u pitanju kratki usmeni odgovor iz klupe, izrada testa ili izlazak pred tablu. Uvidio sam također, da učenici imaju slabo razvijenu međusobnu saradnju. Kroz taj strah od matematike i njihova motivacija je na veoma niskoj razini.

S tim u vezi, imao sam jasan cilj. Htio sam promijeniti samu percepciju mojih časova matematike, pomoći učenicima da podignu svoj nivo motivacije kada je u pitanju matematika, da ostvare bolju međusobnu saradnju, da se i oni „slabiji“ učenici osjećaju bitnijim na času matematike i da se njihovo prisustvo ne svodi samo na puko prepisivanje nastavnog sadržaja sa table, te da više nemaju strah od bilo kog vida ispitivanja.

Зовем се Марина Здјелар и професор сам разредне наставе у ОШ "Свети Сава" у Новом Граду. У школској 2015/2016. години радим са ученицима другог разреда. Током рада са својим ученицима примјетила сам да поједини ученици показују изражену бојазан од исказивања властитих идеја, жеља и мишљења због мањка самопоуздања. 

    

Такви ученици су ми постајали све тиши, несигурнији у себе и доживљавали су јавни наступ као нешто што их узнемирава и плаши. Схватила сам да ти ученици заиста имају проблем, и моја одговорност као наставника је да своје ученике поучим вјештинама успјешне усмене комуникације, да им омогућим да стекну сигурност и унапреде вјештине неопходне да изиђу на крај са захтјевима јавног наступања.

Zovem se Zorica Lazić i profesorica sam razredne nastave u JU OŠ "Kozarska djeca". U ovoj školi zaposlena sam kao voditelj produženog boravka koji je na raspolaganju učenicima prva tri razreda. Iako radim tek 8 mjeseci, na samom početku svog rada primjetila sam kako veliki broj učenika prvih razreda trpi zadirkivanje i ismijavanje učenika viših razreda. Ovo zadirkivanje se nije odnosilo na zadirkivanje zbog odjeće, obuće, načina govora ili ponašanja, već naprosto zbog toga što su oni prvačići i što još uvijek ne znaju da čitaju, pišu, broje itd. Zadirkivanje može biti dječja nevina zabava, ali ako se zadirkivanje pretvori u ismijavanje to više nije samo igra.

alt

Zovem se Tanja Kožul i po zanimanju sam diplomirani kateheta. Već 12 godina radim kao vjeroučiteljica katoličkog vjeronauka u Osnovnoj školi Ivana Gundulića u Mostaru. Radeći s učenicima različitih dobnih skupina (od 1. do 8. razreda) zapazila sam da većina ima averziju prema pravilima i zapovijedima, pa tako i Božjim. Uočila sam da 10 Božjih zapovijedi doživljavaju kao nešto čega se moraju pridržavati, jer Bog na nebu, na temelju toga koliko ih se pridržavaju, bilježi pluseve ili minuse (nešto poput strogog učitelja). Ove školske godine predavala sam u 5. razredima i prema planu s njima obrađujem nastavnu cjelinu “Božje zapovijedi“.

Željela sam svojim učenicima približiti Božje zapovijedi, pokazati im njihovu ljepotu, univerzalnost i primjenjivost u svakom segmentu ljudskog života. Najviše od svega željela sam da uoče da su zapovijedi izraz Božje ljubavi prema ljudima. Razmišljajući kako da to postignem prisjetila sam se ideje jedne vjeroučiteljice koja je u tumačenju koristila  prometne znakove.

alt    alt

Zovemo se Sabrina Ahmetović i Samira Ćatić. Učiteljice smo razredne nastave u OŠ Vladimira Nazora Odžak. Cilj našeg projekta jeste pripremiti učenike petih razreda za lakšu adaptaciju i socijalizaciju u predmetnoj nastavi. Slučaj u našoj centralnoj školi je takav da se razredna nastava i predmetna nastava ne izvode pod istim krovom, ustvari zgrade su prilično udaljene jedna od druge, tako da imamo slučaj da neki učenici iz razredne nastave nisu skoro nikada posjetili zgradu predmetne nastave, osim kada je školska priredba.

Od samog početka pohađanja petog razreda mogle smo čuti od učenika priču na temu prelaska u „drugu“ školu. Uglavnom komentari su negativni, puni negodovanja od strane učenika.

alt   alt