Зовем се Невена Лалић и запослена сам у ОШ „Козарска дјеца“ у Градишци као школски психолог од октобра мјесеца 2015. године. До сада сам имала искуство у настави као професор психологије, али овај посао доноси ми прво искуство на пословима стручног сарадника у школи. Током првих неколико мјесеци примјетила сам да је један од највећих изазова са којима сам се сусретала, рад са ученицима који често долазе у сукобе са вршњацима због тешкоћа у комуникацији.
Већина конфликата је почињала њиховом игром и кроз индивидуалне савјетодавне разговоре, открила сам да ученици не разумију узроке и посљедице конфликата, нити их знају ријешити на прихватљив начин.
Када сам почела са овим пројектом првобитна идеја била је да формирам групу од неколико ученика са сличним проблемима и да савјетодавним и радионичким радом покушам да помогнем овој дјеци. Уз помоћ наставника формирала сам групу од десет ученика и почела са радом групе. Ученици су имали прилику да се мало боље упознају, да изнесу своје проблеме, те да их сви заједно покушамо ријешити. Након реализације четири састанка консултовала сам се са педагогом-ментором Сузаном Ћелић, која ми је предложила да на групним састанцима одступим од радионичких активности из области комуникације, те да осмислим радионице на којима ће ученици израђивати конкретне производе. Они су прихватили ову идеју и показали своје вјештине и способности које до сада нису испољавали у школи. Наиме, сви они се у слободно вријеме баве активностима као што су риболов, лов, фудбал и веома често су ради своје забаве и игре сами правили играчке. Изразили су жељу да дају свој допринос активностима које се реализују у оквиру кампање „Живимо вриједности“ који би се огледао у изради макете моста по којем је позната Градишка.
Састајали смо се једном седмично и сви су редовно долазили. Највише ми се допало, то што сам примјетила да су показали самоиницијативу у погледу давања идеја и конкретног рада на макети, те сам ја само координирала овим активностима, а већину посла су обављали сами. Сами су набављали материјал и алате за рад и састанци су постајали све учесталији и то на њихову иницијативу. Након, израде макете моста дјеца су предложила да правимо мини село које ће изложити за Дан ученичких постигнућа у холу наше школе. Ученици вриједно раде на изради макете села. Интересантно је то што се након израде макете моста добровољно пријавило још четири ученика којима се допала идеја.
Да ли је овај пројекат имао резултате? Ја лично мислим да јесте. Овакав начин рада побољшао је њихову комуникацију. Ученици ове групе су веома често били у међусобном сукобу што је у почетку представљало велике тешкоће у раду. Како је вријеме одмицало увидјела сам да су утицали једни на друге и да су се односи међу њима знатно побољшали, те да су почели дружење и мимо наших састанака. Разговарајући са наставницима и одјељенским старјешинама ових ученика дошла сам до сазнања да ученици не ремете више рад на часовима, те да никоме од њих није изречена ниједна васпитно-дисциплинска мјера. Највећи резултат огледа се у личном задовољству ученика, који су предложили да се и идуће године настави са овим састанцима, с тим да би они били водитељи активности.
Активности осмишљене овим пројектом наставиће се и идуће године, тако што ће ови ученици бити водитељи секције уз моју помоћ . Планирам укључити одјељенске старјешине и наставнике тако што би они путем протокола континуирано пратили понашање ученика током наставе и других ваннаставних активноти.
